Чланак Клемента Гринберга Модернистичко сликање (енгл. Modernist Painting), објављен 1960. године дефинисао је модерну уметност као „коришћење карактеристичних метода дисциплине у циљу критиковања саме дисциплине“.[6]
Гринберг је први применио ову идеју на покрет апстрактног експресионизма и употребио га како би разумео и оправдао равну (неилузионистичку) апстрактност у сликању. Реалистична, натуралистичка уметност је била уметност имитације, користила је уметност да би сакрила уметност; модернизам је искористио уметност да би привукао пажњу на уметност. Стари мајстори су на ограничења средстава у сликарству (равна површина, облик потпоре, састојци боја) гледали као на негативне факторе који су морали бити прикривени. Модернизам та иста ограничења истиче у први план као позитивне факторе који се отворено истичу.[6]
Иако у основи представља начин разумевања специфичног типа уметника, ова дефиниција модерне уметности подвлачи већину идеја о уметности у оквиру различитих уметничких покрета 20. и почетка 21. века.
Енди Ворхол је постао важан уметник критикујући популарну културу и свет уметности баш тим истим језиком поп-културе. Каснији, постмодернистички уметници из осамдесетих, деведесетих и прве деценије 21. века преузели су те идеје проширујући технику аутокритицизма излазећи из граница „високе уметности“ и примењујући идеју на све области културног стварања слика, укључујући моду, стрипове, билбордове и порнографију.
